ШТА ЈЕ ЕНГЛЕСКИ УСТАВ?*

Transcription

1 Владан ПЕТРОВ УДК (420) ШТА ЈЕ ЕНГЛЕСКИ УСТАВ?* Увод. О свим великим темама много остаје да буде речено и ни за једну ово није више истина него за енглески устав. 1 Овом реченицом Беџхот је започео своје капитално дело Енглески устав. Као и у много чему у вези са овим уставом, Беџхот је претерао. Ипак, његова тврдња и данас, на почетку 21. века, има извесну тежину. У вези са енглеским уставом, увек се постављају нова питања (примера ради, она која се односе на уставноправне последице чланства у ЕЗ (ЕУ)), а повремено на светлост дана излазе и стара, она за која се некада чинило да су једном засвагда решена (да ли Енглеска уопште има устав). Овом приликом, обратићемо пажњу на два питања. Прво питање било би шта се подразумева под изразом енглески устав. Да ли је реч о уставу који постоји или о фикцији устава створеној у земљи која, премда је дала изузетан допринос развоју модерне уставности, никада није имала устав у правом смислу речи? 2 Друго питање односи се на природу енглеског устава. Сложена природа овог устава може се проучавати са различитих гледишта. Отуда се енглески устав, по правилу, појављује у литератури као лична креација сваког ко се њиме бави. Овде ћемо природу енглеског устава, осветлити само са једног гледишта, са гледишта политичко-правне расправе. Ова расправа у енглеској уставној теорији добила је на снази у последњих двадесетак година, упоредо са јачањем незадовољства тзв. традиционалним уставом. 1. Показало се да се у вези са изразом енглески устав могу јавити извесне недоумице. Да би се оне, донекле, отклониле потребно је осврнути се на једно претходно питање. Има ли Енглеска уопште устав? Ово питање, у модерној уставној теорији, не изазива више велику пажњу. 3 Оно се постављало крајем 18. и почетком 19. века, када је појава Устава САД од довела до тога да се под уставом подразумева само правни документ најјаче правне снаге, који садржи тзв. фундаментално право и, при том, носи назив устав. Устав је, дакле, морао бити писан и чврст (најјача правна снага устава није могла бити друкчије изражена до посебним поступком за његову промену, тежим од обичног законодавног). Чврстина устава требало је да обезбеди његову 1 *Oвај текст је реализован у оквиру сарадње на пројекту Правног факултета Универзитетау Београду. W. Bagehot, The English Constitution, Cambridge, 2001, стр Познати уставни акт Инструмент власти од донет је у доба револуције и никада није у потпуности примењен, тако да се он узима као једна од претеча првих писаних устава, што не доводи у питање нашу тврдњу. 3 Види: E. Barendt, Constitutional Fundamentals, English Public Law, ed. D. Feldman, Oxford, 2004, стр. 6.

2 68 Владан Петров стабилност, готово непромењивост. Имајући у виду да у Енглеској, устав није ни писан ни чврст, као и да га парламент може непрестано мењати путем обичних закона, А. де Токвилу није било тешко да изрекне чувену тврдњу да, у тој земљи, он (устав, В. П.) и не постоји. 4 Нешто слично, пре њега, истицао је и Т. Пејн. Овај писац сматрао је да устав није акт владе (државне власти), већ народа који установљава владу; а влада без устава је моћ без права. 5 Ово је једна од најлепших дефиниција устава као израза народне суверености, али ако се она није могла односити на енглеску уставност тог доба, подједнако се није могла применити ни на прве писане уставе. 6 За разлику од ове двојице писаца, Ш. Монтескје је, још почетком 18. века, посматрајући енглески устав, изградио свој идеални облик државног уређења. Глава шеста његовог дела О духу закона, под насловом О енглеском уставу, била је језгро из којег ће изнићи велика теорија о подели власти, основа модерног конституционализма. 7 Крајем 19. века, енглески конституционалиста Дајси успео је да докаже не само да Енглеска има устав, већ и да је овај ништа мање правна творевина од америчког устава 8. Дајсијев савременик, Џ. Брајс дао је неколико подела устава (писани и неписани, кодификовани и некодификовани, чврсти и меки), да би обезбедио енглеском уставу место које му, по вредности, и припада у уставној теорији. 9 Према томе, теорија 19. века изнедрила је обимну и разноврсну аргументацију у вези са питањем има ли Енглеска устав, тако да је теорији 20. века остало само да ову аргументацију ваљано систематизује. У том смислу, обједињујући знања до којих је дошла класична уставна теорија, енглески професор Џ. Маршал указује на четири основна значења устава. Према првом, устав је комбинација правних и неправних (или конвенционалних) правила која у датом тренутку обезбеђују функционисање државне власти и уређују поступање главних политичких чинилаца. У другом значењу, устав је јединствени документ проглашен у посебном тренутку и усвојен према општеприхваћеном поступку, и носи назив устав. Треће значење устава односи се на укупност правних правила, било садржаних у законима, делегираном законодавству, домаћим судским одлукама, било у обвезујућим мећународним инструментима или судским одлукама, која утичу на функционисање државне власти. Најзад, четврто значење речи устав односи се на листу закона и инструмената који имају посебан статус (an entrenched status) и који могу бити измењени или опозвани 4 А. де Токвил, Демократија у Америци, Нови Сад, 2002, стр T. Pain, Rights of Men, s.l., 1996, стр Начело народне суверености чије остварење, у уставноправном смислу, има за претпоставку општост бирачког права, добија на значају тек крајем 19. и почетком 20. века. 7 Ш. Монтескје, О духу закона, избор, Градац, 2001, стр Дајси је дефинисао три стуба на којима почива енглески устав. То су сувереност парламента, владавина права и уставне конвенције или уставни морал. Са појавом А. Џенингса (The Law and the Constitution, Parliament, Cabinet Government), настаје ера оштре критике Дајсијевог поимања устава, али, чини се, да оно и данас, без обзира на значајно промењене прилике, остаје владајуће. Види:A. V. Dicey, An Introduction to the Study of the Law of the Constitution, with an Introduction by E. C. S. Wade, London, Види: J. Bryce, Studies in History and Jurisprudence, Vol. I, Oxford, 1901.

3 Шта је енглески устав? 69 само по посебном поступку. 10 У првом и трећем смислу, Енглеска (УК) има устав, а то су, сматра Маршал, два најважнија значења. Отуда, закључује овај писац, УК је у истом положају као и свака друга држава. 11 Јасно је, међутим, да они који не виде даље од устава у формалном смислу, никада неће бити спремни да прихвате постојање енглеског устава. С друге стране, они који су упознати са многим значењима појма устав, знају да Енглеска има устав и да супротна тврдња не одговара истини. Ипак, да ли израз енглески устав још увек одговара уставној и политичкој стварности? Енглеска није суверена држава. Она је само територијална јединица у оквиру УК (у чији састав улазе још и Шкотска, Северна Ирска и Велс). Зашто давати предност изразу енглески устав, а не изразу британски или устав УК? 12 Премда прихватамо да је скоро подједнако легитимно употребљавати и неки од друга два израза, остајемо верни изразу енглески устав. Истакли смо да је природа енглеског устава сложена и да се може посматрати са различитих становишта. Становиште које полази од суверености вестминстерског парламента као основног начела енглеског устава (чак и кад се, као у последње време, доводи у питање услед чланства УК у ЕУ), у ствари, је чисто енглеско. Кад се, међутим, узму у обзир историјске околности под којима је дошло да уједињења Шкотске и Енглеске у Велику Британију, концепт суверености парламента може се учинити спорним. На то су у другој половини 20. века указивали шкотски писци и судије. Они су отворено поставили питање да ли је вестминстерски парламент створен суверен; како је могуће да је нови парламент од преузео сва обележја енглеског а ниједно шкотског (несувереног) парламента кад је том приликом дошло до уједињења две државе као два равноправна субјекта? 13 Овакво схватање никада није имало већи број присталица и у основи се тешко може бранити. Ипак, тачно је да је овај устав вековима углавном посматран с енглеског становишта, док је шкотско остајало по страни. Да су оба узета подједнако у обзир, израз британски устав био би свакако више примерен G. Marshall, The Constitution: Its Theory and Interpetation, The British Constitution in the 20 Century, V. Bogdanor, ed., Oxford, 2004, стр Ibidem 12 У уставноправној науци 19. века, израз енглески устав био је владајући, али разлоге, вероватно, треба тражити у делу В. Беџхота Енглески устав, које је значајно утицало не само на даље проучавање овог устава, већ и на стварање особеног енглеског схватања о уставу. Можда још важнији разлог од овога, лежи у неспорној чињеници да је Енглеска била, премда формално-правно равноправна са осталим територијалним јединицама УК, фактички најјачи чинилац у сједињеној унији, а то се морало одразити и на сам устав. Током 20. века, међутим, ситуација се мења и у теорији и у пракси, па је све више у употреби израз британски устав, а последњих година и устав УК. 13 Види више: J. D. B. Mitchell, The Sovereignty of Parliament Yet Again, The Law Quarterly Review, Vol. 79, 1963, стр Историјски посматрано, удео Шкотске у развоју енглеског устава можда није био једнак енглеском, али сматрамо непримереном, истина типично енглеском, тврдњу А. Томкинса, према којем је све добро (...) у уставу створено у Енглеској. Овај аутор, ипак, употребљава израз британски устав. Види више: A. Tomkins, Our Republican Constitution, Oxford and Portland, Oregon, 2005, стр

4 70 Владан Петров Најзад, израз енглески устав носи собом и једно значење које се често претпоставља и, стога, остаје некако запостављено. Рећи енглески устав не значи само усмерити пажњу на конкретан уставни систем УК; то значи именовати и својеврсни модел устава. Уз поштовање које треба одати многим историјским (на пример, професорски устави рационализованог парламентаризма) или важећим уставима (Основни закон Немачке од 1949, Устав Пете француске републике од 1958), у уставноправној науци тешко да се може издвојити више од два модела устава; то су амерички и енглески. Појмови као што су немачки, белгијски, италијански, па чак и француски устав добијају пуни идентитет тек кад се вежу за конкретан документ и годину његовог доношења. Амерички и енглески устав поставили су темеље модерне уставности. И не само то. Ови модели устава, премда наизглед супротстављени (амерички устав-писани, чврст, федерални, председнички; енглески-неписани, мек, унитарни, парламентарни), оличавају одређене општеприхваћене вредности и начела уставног права (подела власти, конституционализам, владавина права, територијална децентрализација итд.) У том смислу ниједан устав, без обзира на свој нормативни квалитет и утемељеност у друштвеној стварности, не може се сматрати равним овим уставима. Ипак, ако је уопште у сфери друштвених (поготово политичких) институција оправдано постављати питање оригиналности, мишљења смо да енглеском уставу треба дати предност. Ово не стога што је овај устав историјски претходио америчком, него што је, добрим делом, утицао и на стварање и уобличавање америчког устава. 15 Према томе, израз енглески устав има једно општије, рекли бисмо чак универзално значење које превазилази поимање овог устава као искључиво националне творевине. Тачно је да су Енглези чували свој устав вековима, али оно што су успели да сачувају само за себе више је форма, док је сама идеја устава и ограничене владе, постала идеја водиља свих цивилизованих земаља света. 2. Озбиљније о природи енглеског устава у раду оваквог карактера не може бити речи. 16 Стога ћемо се само задржати на политичко-правној распра ви која је последњих деценија обележила енглеску уставну теорију. Ова расправа показала је приличну неспремност енглеских писаца да изнађу компромисно решење у погледу природе устава, иако је компромис, речима Г. Бугарског-Златића, одувек био прва и последња заповест енглеског устава. 17 Политичко-правна расправа није настала између политичара и правника; то је спор између присталица два схватања устава, политичког и правног. Има оних који сматрају да је овај спор настао знатно раније, још у време када је А. Џенингс покушао да оповргне до тада владајућу Дајсијеву аргументацију о природи енглеског устава. Ипак, и поред значајних разлика у поимању 15 Види више о утицају енглеског устава на амерички: J. A. R. Marriot, The Mechanism of the Modern State, A Treatise of the Science and Art of Government, Vol. I, Oxford, 1927, стр О овој теми види више: В. Петров, Енглески устав природа и структура, докторска дисертација, Београд, Г. Бугарски-Златић, Енглеска кабинетска влада, Нови Сад, 1939, стр. 125.

5 Шта је енглески устав? 71 основних начела устава (суверености парламента, владавине права и природе уставних конвенција), правог сукоба између ове двојице није било. Обојица су остали у оквирима традиционалног, политичког устава. Разлоге треба тражити превасходно у друштвено-политичким приликама с краја 19. и прве половине 20. века које нису давале основа за стварање већих незадовољстава и радикалнијих погледа на устав. 18 Енглески устав је политички устав из више разлога. Прво, према традиционалном схватању, устав је скуп закона, институција и праксе који творе политички режим. У овом, политичком смислу, свака земља има устав, али његова политичка садржина највише долази до изражаја у уставу попут енглеског, где нема уставног документа који би, барем формално, одредио шта је фундаментално право. 19 Друго, према дуго владајућем схватању, и сувереност парламента као основно начело устава почива на крајњој политичкој чињеници (ultimate political fact). Ово начело може бити измењено само политичком револуцијом, а не правним путем. 20 Треће, енглески устав је политички устав из историјских разлога. У том смислу, он је, барем од Славне револуције (1688), био израз равнотеже политичких снага и дубљег друштвенополитичког компромиса. Управо је та уставна равнотежа чинила енглески устав постојаним и тако надмоћним у односу на писане уставе. 21 Четврто, овај устав је политички, јер је његов значајан састојак, онај који се тиче функционисања парламентарне машине, уређен неправним, у основи, политичким правилима. Реч је о уставним конвенцијама, правилима неодређеног порекла, садржине и природе, која регулишу најосетљивије односе између политичких институција (примера ради, политичка одговорност владе пред парламентом, распуштање парламента, именовање и разрешење првог министра, а последњих година, нарочито конвенције које уређују односе измећу вестминстерског парламента и регионалних парламената у Шкотској, Северној Ирској и Велсу). Значај ових правила језгровито је одредио Џенингс када их је упоредио са нервима који обавијају костур права. 22 Правило је да повреду уставних конвеција прате политичке, а не правне санкције. Због великог удела који конвенције имају у животу енглеског устава, уставно и правно често се не поклапају. Дешава се да исти однос буде уређен и правним правилом и конвенцијом, и тада предност добија ово друго правило. Примера ради, према тзв. строгом праву, монарх распушта доњи дом по сопственом нахођењу. Према конвенцији, он то може учинити само на захтев првог министра. Конвенционално правило 18 Дуго је година само једно уставно питање повремено долазило на дневни ред, оно које ни данас није решено. Реч је о реформи Дома лордова и претварању овог дома из аристократског у изборни дом. Види више: V. Bogdanor, Introduction, The British Constitution in the 20 Century, Oxford, 2004, стр Види: M. Loughlin, The Idea of Public Law, Oxford, New York, 2004, стр. 44, Ово схватање природе парламентарне суверености изложио је Х. В. Р. Вејд средином прошлог века. Види више: H. W. R. Wade, The Basis of Legal Sovereignty, Cambridge Law Journal, 1955, стр Види више о енглеском уставу као историјском уставу: В. Петров, Енглески устав природа и структура, докторска дисертација, Београд, 2005, стр W. I. Jennings, The Law and the Constitution, Cambridge, 1944, стр. 80.

6 72 Владан Петров се примењује са таквом доследношћу да има мишљења да је оно у потпуности заменило правно правило. Та предност која се уставним конвенцијама даје у односу на правна правила у многим случајевима, често наводи површног посматрача на закључак да је конвенционално (политичко) не само важније од правног, већ и да је устав у целини политичка творевина. Најзад, ако се дода и то да услед непостојања устава у формалном смислу, остаје велики простор органима извршне власти за дискреционарност, и да ове органе нема ко да контролише осим судова (који опет делују по овлашћењу и у границама одређеним од стране политичке власти, сувереног парламента), чини се да слика енглеског политичког устава постаје потпуна. И поред наведених значења политичког у енглеском уставу, сматрати овај устав обичном политичком творевином или обичним политичким фактом, сасвим је неприхватљиво. А управо је то била основна теза професора Грифита у његовом чланку Политички устав (1979). Премда би се тешко могло рећи да је Грифит изнео нешто ново, он је, ипак, схватање устава као политичке творевине довео до крајности. Устав није, ни више ни мање, него оно што се дешава. Све што се дешава је уставно. И ако се ништа не деси, то би, такође, било уставно, тврдио је Грифит. 23 Грифит је, дакле, устав посматрао као чињеницу, испражњену од било каквог нормативног садржаја. Овакво поимање устава било је нужна последица његовог схватања права. Не верујем да је концепт права морални концепт, истакао је Грифит, и додао да су правна правила само изјаве о односима моћи, и ништа више. 24 Он је ово своје схватање назвао мини-остинизмом. 25 Према Грифиту, дакле, право нема никакав посебан супстрат; оно је право само зато што обухвата правила која носиоци политичке моћи сматрају прихватљивим. Одатле и људска права, за овог аутора, само су политички захтеви (political claims) појединаца према носиоцима политичке власти (не према држави, јер је ову сматрао обичном апстракцијом), а спорови у вези са овим правима чисто су политички спорови. 26 Грифит, као и његов велики претходник Х. Ласки, нема поверења у судије. 27 Он је сматрао да се преношењем надлежности за решавање ових политичких спорова са политичара на судије, ништа не добија, а много губи. Не добија се ништа, јер се, на овај начин, не може променити природа ових спорова; они остају политички. С друге стране, губи се одговорност за доношење политичких одлука. Политичке одлуке треба да доносе политичари, не зато што су компетентнији од судија, већ зато што су смењиви, тј. одговорни бирачком телу. Имајући то у виду, Грифит се изјаснио изричито против јачања 23 J. A. G. Griffith, Тhe Political Constitution, The Modern Law Review, Vol. 42, No. 1, 1979, стр Ibidem 25 Ibidem 26 Види: J. A. G. Griffith, op. cit., стр Види: H. Laski, Parliаmentary Government in England, London, 1950, стр , 370. Исто неповерење Грифит исказује и у каснијим радовима: J. A. G. Griffith, The Brave New World of Sir John Laws, The Modern Law Review, Vol. 63, 2000, стр ; J. A. G. Griffith, The Common Law and the Political Constitution, The Law Quarterly Review, Vol. 117, 2001, стр

7 Шта је енглески устав? 73 судске контроле, као и успостављања посебног, врховног суда, према узору на амерички. Слажемо се са мишљењем Д. Оливер, која сматра да је Грифитово схватање устава произишло из тежње овог аутора да нађе најмање лош начин за доношење одлука у друштву. Он је, истиче Оливерова, сумњичав у погледу политичара и политике, као и у погледу судија и права, али он даје предност политичарима, јер о њима суд изричу бирачи. 28 У покушају да потпуно обеснажи аргументе присталица правне реформе устава, Грифит је отишао у крајност. Он, истина, није био за очување постојећег стања у овом уставу, већ за његов даљи развој еволутивним путем, какав је и до тада био случај, или је бар изгледало да јесте. Ипак, у свом настојању да одбрани традиционални устав, он га је лишио сваког нормативног елемента, сводећи га на свакодневно поступање политичких чинилаца. Устав, међутим, мора бити норма, а не обичан политички факт чак и кад се, у основи, одређује као политички устав. На то указује и А. Томкинс, један од најзначајнијих модерних бранилаца политичког устава. Према Томкинсу, енглески устав јесте политички устав, јер у његовом језгру лежи једноставно и дивно правило (...) познато као конвенција о министарској одговорности или доктрина одговорне владе. 29 Овај писац, међутим, сматра да Грифитово схватање политичког устава садржи битно ограничење, које је овај наследио од својих ментора Робсона и Џенингса. 30 Оно је чисто дескриптивно и своди се на опис устава. 31 Дакле, Томкинс не тврди да је енглески устав политички устав зато што је он обичан политички факт, већ зато што је основно правило овог устава правило о политичкој одговорности владе пред парламентом. Отуда, реформа овог устава не сме бити усмерена ка правном моделу устава (the model of legal constitutionalism). То би била грешка, јер би се изгубила из вида (...) реалност владавине (the reality of government). 32 Томкинс предлаже реформу устава која би имала за циљ јачање традиционалног уставног правила о политичкој одговорности владе и стављање у први план републиканских вредности којe се у овом уставу крију испод монархијске форме. 33 Премда је исправно указао на основни недостатак Грифитовог схватања устава, Томкинс није успео да избегне опасну замку у коју упадају све при ста- 28 D. Oliver, Constitutional Reform in the UK, Oxford, 2003, стр A. Tomkins, Our Republican Constitution, Oxford and Portland, Oregon, 2005, стр A. Tomkins, op. cit., cтр Кад је требало да расправља уставна питања, Грифит је готово увек описивао он никада није прописивао. Његово становиште било је да аргументи Скермана, Хејлшама и Дворкина (присталице правног устава, В. П.), нису неуставни; они су само политички нецелисходни и филозофски погрешни.... Тако, према Грифиту, кад први министар одговара на питања у Дому комуна, он то чини не зато што то устав налаже, већ зато што то сматра политички корисним. Уколико би први министар одбио да одговара на посланичка питања, његово поступање није неуставно; оно би било једноставно друкчије и изражавало би чињеницу да се устав променио. A. Tomkins, op. cit., стр A. Tomkins, op. cit., cтр О Енглеској као прикривеној републици писао је још Беџхот, а о плановима за реформу уставне монархије, види: R. Brazier, A British Republic, Cambridge Law Journal, Vol. 61, No. 2, 2002, стр

8 74 Владан Петров ли це политичког устава. Ови писци своде сложену природу енглеског устава искљу чиво на политички састојак, изражавајући при том велико, и чини се, ипак, неоправдано неповерење у способност и вољу судија да истински контролишу активност носилаца политичке, пре свега, извршне власти. Такво поимање енглеског устава, без сумње, је неприхватљиво. Овај устав је колико политички, толико и правни устав. Он се не може објаснити путем једне или две основне уставне конвенције. На основу чега се може сматрати да су ова правила значајнија од правних која се налазе у законима парламента, деле гираном законодавству и одлукама судова? Шта бива са великим законима попут Закона о правима од 1689, бројних изборних закона из 19. и прве половине 20. века, Закона о ЕЗ од 1972, Закона о људским правима од 1998 итд.? Зар енглески устав није и common law устав? Зар управо одлуке судова које се тичу суверености парламента и владавине права, доношене у историјски преломним тренуцима, нису довољна потврда да је енглески устав и правна творевина? А да, овом приликом, не улазимо, у питање природе суверености парламента, правила за које многи сматрају да је чисто правило common law-a, јер га судови својевољно поштују, али му могу, исто тако, и одрећи примену? 34 Дакле, много је разлога због којих се мора прихватити једно уравнотежено поимање природе енглеског устава; оно које узима у обзир и правни и политички слој овог устава. У том погледу, ништа мању грешку не праве ни поборници правног устава. Они су, суочени са очигледном кризом у којој се нашао вестминстерски (традиционални) устав, 35 предложили његово потпуно реструктурирање и постављање на чисто правну основу. Тај правни модел одликују следећа обележја: 1) право је не само различито од политике, већ у односу на њу има супрематију; 2) главна арена на којој се обавља правна делатност је судница; 3) појединци треба да буду, у што већој мери, слободни од утицаја државне власти; 4) где је државни интервенционизам неизбежан, он мора бити ограничен и оправдан чврстим разлозима; 5) о обиму и оправданости мешања државе у приватну сферу одлучују судови; 6) право контролише носиоце државне власти, применом посебних правила и основних начела уставности. 36 Шта је то ново што доноси правни модел устава, имајући у виду ова обележја? Одговор је: ништа. Сва наведена обележја, у ствари, су давно освојене тековине писане уставности и доктрине либерализма. Једина је новина што је захтев за успостављање овог правног модела устава, чини се, јаче него икада, постављен у земљи која никада није имала потребу да иде оним путем којим су ишле све остале земље у претходна два и по века, доносећи писане уставе. Према присталицама правног устава, време задовољства традиционалним уставом је прошло. 37 Овај устав дошао 34 Види: E. Barendt, An Introduction to Constitutional Law, Oxford, 1998, стр. 33; T. R. S. Allan, Law, Liberty and Justice, the Legal Foundations of British Constitutionalism, Oxford, О спољним и унутрашњим изворима кризе традиционалног устава, види више: В. Петров, op. cit., стр Види више: A. Tomkins, op. cit., стр Главна дела присталица правног устава су: O. Hood-Phillips, Reform of the Constitution,

9 Шта је енглески устав? 75 је у фазу у којој, очигледно, није могућ његов даљи спонтани развој. Основна претпоставка на којој он почива је равнотежа уставних чинилаца до које се долази њиховим самоограничењем. Ово је, међутим, оствариво само уколико међу уставним чиниоцима владају односи поверења (trust). То везивно ткиво, које се може назвати уставним моралом, по којем се енглески устав и одвајао од осталих, покидано је, те доследне присталице правног устава једини излаз виде у доношењу устава у формалном смислу, који би довео до стварање нове правне и политичке културе. 38 Као што је већ истакнуто, писци који се залажу за правни устав праве исту грешку као и њихови противници. Они енглески устав своде искључиво на један његов састојак, онај правни. У вези са тим, они, чини се, превише наглашавају улогу судова у уставном систему, поверавајући овима да решавају и питања која су чисто политичка, за чије решавање судови, по природи, ствари нису компетентни. Њихова теза да је енглески политички устав запао у дубоку кризу почетком 70-их година прошлог века, потпуно је погрешна. Енглески устав никада није ни био искључиво политички устав. Погрешно је, такође, тврдити да се проблеми политичке природе могу решити правним средствима. Ако се овако схвати Грифитова теза да право не може заменити политику, сасвим се слажемо са овим писцем. Политичке институције живе својим животом под утицајем разних чинилаца које право, истина, може донекле да усмерава и уобличава, али не може и да их створи уколико они већ не постоје у једном политичком друштву. Зар готово сви народи света управо од Енглеза нису учили ове лекције? Сматрамо да правни модел устава не само да не би био добро решење за енглески устав, него би његово успостављање било неостварив подухват. Прво, значајан део енглеског устава је још увек неписан. Не само да је превођење овог неписаног, конвенционалног дела устава немогуће због његове неодређене садржине, већ је и нецелисходно. Конвенције служе овом уставу такве какве су. Њиховим превођењем у правна правила устав би изгубио на својој флексибилности. Добило би се, можда, нешто на већој правној сигурности. Ипак, више би се изгубило, него што би се добило. Друго, темељи традиционалног устава не могу се отклонити тако лако. Парламентарна сувереност и владавина права дубоко су усађени не само у стварности овог устава, већ и у свести Енглеза. А устав једне земље није само оно што он објективно јесте или што правна норма каже да он треба да буде, већ и оно што његов народ мисли о њему и како га осећа. Политичко-правна расправа у енглеској уставној теорији оживела је два питања која се, без сумње, могу сматрати суштинским питањима уставног права. Једно је, шта је уопште устав?, а друго, ко је последњи чувар устава, политичари (а преко њих бирачи) или судије?. Оба приступа енглеском London, 1970; L. Scarman, English Law The New Dimension, Londоn, 1974; L. Hailsham, The Dilemma of Democracy: Diagnosis and Prescription, London, 1978; R. Dworkin, Taking Rights Seriously, London, 1977; H. R. W. Wade, Constitutional Fundamentals, London, итд. 38 Присталице правног устава критикују Лабуристе због њиховог недоследног и неодлучног приступа уставним реформама. Требало је све уставне реформе спровести у једном даху, доношењем јединственог уставног документа.

10 76 Владан Петров уставу, као што смо видели, узети понаособ, нису дали задовољавајуће одговоре. Јасно је да се ова питања готово једнако оправдано као и у енглеском уставу, могу поставити и у било којој земљи са уставом у формалном смислу. Јединствен уставни текст, какав је устав у формалном смислу, само привидно чини ова питања решеним. Он никада не може покрити све оно што је устав у садржинском смислу. Он, такође, не може, чак и кад се то упорно детаљистичком нормативном техником покушава, да уреди једну сферу слободне активности носилаца политичке власти, која због саме природе политичке моћи остаје ван права. Тиме се не прихвата немоћ права у зауздавању политике, већ се просто признаје да у сваком уставу, поред правног, постоји и један политички састојак, којег је боље уредити неправним, нешто еластичнијим правилима као што су уставне конвенције у Енглеској. Али размишљања о томе одвела би нас у сасвим другом правцу, у правцу расправе коју остављамо за неку другу прилику.